DIRLjIVO PISMO SLOBODANA UNKOVSKOG: Nismo stigli ni da ti mahnemo, dragi Nebojša

DIRLjIVO PISMO SLOBODANA UNKOVSKOG: Nismo stigli ni da ti mahnemo, dragi Nebojša

12.02.2018 19:05, Novosti

DIRLjIVO PISMO SLOBODANA UNKOVSKOG: Nismo stigli ni da ti mahnemo, dragi Nebojša GLUMAC Nebojša Glogovac sahranjen je danas u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Porodica, kolege i prijatelji oprostili su se od Glogovca na komemoraciji u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, završenoj petnaestominutnim aplauzom. Pismo pozorišnog režisera Slobodana Unkovskog danas je na komemoraciji pročitao mladi glumac Marko Janketić. - Mnoge su stvari zaboravljenje, ali se jedne jasno sećam. Kada se pojavio na prvoj probi Bure Baruta, pomislio sam / Kako neko ko je tako stidljiv može da bude glumac? Kako neko ko je doneo onu stranu reke sa sobom, koji vuče Pančevački most iza sebe zamišljen pod njegovom težinom, može da odigra lako i jednostavno? Kako ovaj dečko, mladić, sa loknama u kosi, koji je ostavio za sobom crkvu u dvorištu i oca sveštenika može da igra u ovoj krvavoj i oporoj drami bez milosti i sa psovanjem? Kasnije sam video da to nije stid nego zamišljenost nad poslom, da je njegov pristup igri kao pristup ispovesti, da je njegova posvećenost autentična i iskrena, da je njegov naizgled ironični smešak ispod lica u stvari radost jer vidi i zna svoj mogući rezultat pre svih nas.

To je bila njegova faza sporog podizanja do visine zadatka, kompletno praćenje sopstvenog ritma i intenziteta.

Upitah ga na probi: Glogovac / nisi njega mogao zvati imenom, jer nekako nije bilo dovoljno ozbiljno za misiju koju vodi, Glogovac, hoće li uskoro da pristigne i gluma?Voleo sam taj njegov trenutak bezglasnog smeha, tu unutarnju radost i lepotu koja samo što nije eksplodirala ispod njegove zategnute ozbiljnosti, to prepoznavanje nečeg neizrecivo zajedničkog, to kupanje i valjanje u eksploziji stvaralaštva. Taj neizgovoreni prekrasni unutarnji monolog kompleksnog haosa i naizgled nesigurnosti. Taj njegov tajni unutarnji sadržaj koji je tako moćno podržavao glumu a ostao do dana današnjeg nedohvatljiv. Taj svet detinjstva, taj most kao neka carina duha, ta zanetost i zamišljenost koja se menjala do neprepoznatljivosti ali je ostala stalno prisutna. Vukući na ledjima taj veliki čelični most, nevidljiv za ostale, Glogi, to je bilo najviše od tepanja što je bilo dozvoljeno, ostavljao je u Beogradu, i svuda gde je igrao, i u svemu što je igrao, jedan ogroman i duboki trag i mi se nismo pitali kako jedan relativno krhi pojedinac može da podigne te velike nemerljive težine igre i kako može da bude tako uzbudljivo, do histerije, u samoj igri, u životu koji se dogadja nekom drugom na nekom drugom mestu.

PROČITAJTE I: HRVATSKI SCENARISTA I PISAC O GLOGOVCU: Bio je đavolski duhovit. Onako kako to samo najbolji znaju, kao nemarno i nehotično. Neviđena bitanga Njegovo napajanje životom bilo je od nekih drugih ljudi izvan pozorišta, u kafiću neobičnog imena, gde Francuska ulica preskače stazu kruga dvojke. Kada me je jednom pozvao tamo da se družimo to sam primio kao neko priznanje, skoro odlikovanje s njegove strane. Tako se lako i čisto davao na probi, kao neka nežna, sitna, mreža razapeta izmedju sada i onoga što pokušavamo da dostignemo. Pa kad bi se pozicionirao, usmerio, sve se dalje razvijalo i razmotavalo bez velikog učešća reditelja, bez vidljivog napora, i samo pažljivi i posvećeni posmatrač je mogao da prepozna radjanje novog i monumentalnog, otkrivanje lepog ili ružnog, kako je već bilo potrebno.

Glogovac je uvek imao otvorenost ka svetu, sposobnost da duboko veruje neizvesnim poduhvatima izvan njegove kontrole, što ga je moglo dovesti u kritične i opasne situaciji, ali to je valjda stvaralaštvo, to je taj posao kojim se bavio.

Pozorište je kako svi znamo kolektivna umetnost, ali bazirana na moćnom pojedincu. Glogovčev odlazak je pomerio zgradu JDP, ona više nije na svom mestu i teško da će se vratiti tamo. Otvorila se na tom mestu crna rupa iz koje kulja tuga i istovremeno guta smisao i logiku postupaka i redosleda odlazaka. Napukla je teatarska mapa regiona, potresla se filmska industrija, u televiziji Nemanjići se koprcaju u muci i neizvesnosti. Pulska arena se nakrivila, ceo region je postao kućom žalosti.

Samo se čelični Pančevački most tiho vratio na svoje mesto, i svi mi, stojimo u velikoj gužvi na njemu, i nemi, bez pokreta, posmatramo jedan mali beli brodić, sa upaljenim signalnim svetlima po danu, koga jedan neočekivani nalet velike vode gura negde napred. A na njemu, ako dobro vidimo, jer nam se srce zamutilo od petka, stoji Glogovac u tamnom odelu i sa belom košuljom, kao iz Hamleta i ozbiljan drži kormilo koje više ne služi svrsi. Reka teče prebrzo, nismo stigli ni da ti mahnemo, naš dragi Nebojša.