Dnevnik zabluda: Genocid u kulturi

Dnevnik zabluda: Genocid u kulturi

12.01.2018 19:05, Novosti

Dnevnik zabluda: Genocid u kulturi U TOKU su završni radovi na rekonstrukciji beogradskog Narodnog muzeja. Posle 15 godina pauze, ova među našim najstarijim muzejskim institucijama ove godine ponovo će otvoriti vrata ljubiteljima umetnosti. Prilikom posete gradilištu muzeja, premijerka Ana Brnabić je ocenila da je to što je Narodni muzej zatvoren već 15 godina, vrsta “kulturnog genocida”. Decenijama tokom kojih su zatvoreni najznačajniji beogradski muzeji, generacije naših mladih nisu imale priliku da se sretnu sa artefaktima srpske kulturne istorije, zbog čega je nastala nenadoknadiva praznina u obrazovanju nacije. Nasuprot drugim zemljama u kojima se posebna pažnja polaže na kulturni razvoj, Srbija je u proteklim decenijama zabeležila neverovatan civilizacijski zastoj. Neuporedivo sa lošim stanjem u našoj kulturi, druge nacije se prema obrazovanju i kulturnom nasleđu odnose sa dužnim poštovanjem. Na primer, ruska kulturna prestonica Sankt Peterburg ima oko 250 aktivnih muzeja i više od 4.000 zaštićenih spomenika kulture, što je vredno divljenja. Ali, kako se danas odnosimo prema sopstvenoj kulturi? Većina muzeja u Srbiji, posebno u Beogradu, su u katastrofalno lošem stanju. Međutim, iako i dalje ne rade najznačajniji muzeji, naša prestonica zabeležila je veliki broj novoizgrađenih šoping-centara, a posete muzejima danas zamenjuju odlasci u ove “hramove” potrošačke kulture. Srbija i dalje nema nacionalnu galeriju, operu, zgradu filharmonije. To je razumljivo, budući da je društvo siromašno i ne može da priušti kapitalne investicije u kulturi. Ali, nije jasno zašto se novac baca na nekulturu? Pored postojeće, novokupljena kičasta novogodišnja dekoracija koštala nas je čak 1,5 miliona evra, a novogodišnji program plaćen je 850.000 evra. Koncert folkera Ace Lukasa koštao je 50.000 evra, što je oko dvadeset puta veći iznos od onog koji država prosečno izdvaja za objavljivanje jednog kapitalnog dela u kulturi, u čijem stvaranju učestvuju desetine umnih ljudi u desetogodišnje dugom periodu. Poznato je da je podrška države u godišnjem budžetu za izdavanje časopisa u kulturi na nivou bakšiša folk pevačice u kafani. Takođe, opšte je poznato da je u Srbiji lakše dobiti bespovratna sredstva za kupovinu traktora, nego izdati kapitalno delo na polju umetnosti. Za avanturu pisanja i izdavanja kapitalnog dela, pored sizifovog rada moraćete da se zadužite do guše i budete spremni da uloženi novac nikada ne povratite. PROČITAJTE JOŠ: OŠTRE KRITIKE NA RAČUN NEMANjIĆA: Očajan promašaj velike teme I zato, danas nikoga ne čudi što umetnička udruženja tavore na ivici egzistencije, a umetnici svoja dela prilagođavaju sumnjivom ukusu onih koji se u umetnost ne razumeju, ali imaju novac da ih plate. Poražavajuće je što nameštenici koji u ime države usmeravaju finansijska sredstva namenjena kulturi, kriterijume formiraju na osnovu sumnjivih vrednosti, jasnih samo njima i njihovom političkom okruženju.