Sećanje na Nušića: Večni humor „raspikuće duha”

Sećanje na Nušića: Večni humor „raspikuće duha”

12.01.2018 17:05, Novosti

Sećanje na Nušića: Večni humor „raspikuće duha” BRANISLAV Nušić, književnik, star 73 godine, umro je danas u 12.30 - objavila je pre osam decenija na naslovnoj strani “Politika”. Bio je to samo uvodni deo teksta našeg najstarijeg lista, koji je na nekoliko strana (iz sata u sat) pratio poslednje trenutke najpoznatijeg komediografa, književnika, diplomate, novinara, pozorišnog upravnika. Okružen porodicom i prijateljima, omiljeni srpski pisac (20. oktobar 1864 - 19. januar 1938) iako teško bolestan, pušio je do poslednjeg daha i samo dan pre smrti bavio se nezavršenim komadom “Vlast”, raspitivao se za obnovljeno pozorište “Roda” i izvođenje “Pokojnika” u Zagrebu... Vest o njegovoj smrti odmah je prostrujala zemljom, a jedan od prvih telegrama saučešća stigao je od namesnika, kneza Pavla. Oko odra ubrzo su se okupile najuglednije ličnosti toga doba, između ostalih, episkop Irinej i Justin Popović, pesnik Dušan Matić, upravnik nacionalnog teatra Branislav Vojnović, vajar Đorđe Jovanović, koji je uradio i piščevu posmrtnu masku. U odboru za sahranu bili su Milan Rakić, Veljko Petrović, Marko Car, Velmar Janković. PROČITAJTE JOŠ: Čovek koji je osvetlio Srbiju U ponoć je njegov odar prenesen u zgradu Narodnog pozorišta, a studentska udruženja pozivala su sve kolege da prisustvuju Nušićevoj sahrani. Umesto venca, na sanduk svom dugogodišnjem saradniku, uredništvo “Politike” priložilo je 500 dinara. Odmah je osnovan i Fond Branislava Nušića, s namerom da se ubuduće na dan njegove smrti (inače Bogojavljenje) nagrađuju i pomažu umetnici. Velika crna zastava istaknuta je i na zgradi Narodnog pozorišta u Sarajevu, na čijem je čelu bio od 1925. do 1928. godine, a na komemorativnom skupu govorila je i Cvijeta Zuzorić... Jedan od najomiljenijih pisaca u istoriji naše književnosti (kao Alkibijad Nuša) rođen je 20. oktobra u Beogradu, u uglednoj cincarskoj porodici. Otac Đorđe bio je žitarski trgovac i ubrzo po piščevom rođenju preselio se u Smederevo. U glavni grad Branislav se vratio da nastavi učenje realke, posle koje je završio Pravni fakultet. Prvi put uniformu je obukao kao učesnik Srpsko-bugarskog rata, a u to doba je “zaradio” i prvi zatvor. Zbog pesme “Dva raba” objavljene u “Dnevnom listu”, u Požarevcu je “odslužio” godinu dana i bio oslobođen posle abdikacije kralja Milana 1880. godine. Iste te godine postavljen je za pisara Konzulata u Bitolju, kada je nastao i njegov prvi komad “Narodni poslanik”. Očekujući izvođenje prvenca, napisao je još nekoliko komedija: “Prvu parnicu” (kasnije izgubljena), potom “Sumnjivo lice” i “Protekciju”.

FILMOVI OD sredine prošlog veka do naših dana, Nušićeva dela inspirisala su pedesetak igranih i TV filmova. Na platnu i malom ekranu našli su se “Gospođa ministarka”, “Dr”, “Sumnjivo lice”, “Put oko sveta”, “Pre rata”, “Narodni poslanik”, “Mister Dolar”, “Pokojnik”, “Svet”, “Ljubavni slučaj sestre jednog ministra”, “Ožalošćena porodica”, “Vlast”, “Tuce svilenih čarapa”... Mnogo godina kasnije Nušić je, objašnjavajući svoj dar (i popularnost u narodu), isticao da su kod nas samo Cincari imali smisla za pozorište i navodio kao primer Steriju kod Srba i Dometra kod Hrvata. Uz sve to, isticali su njegovi savremenici, Nušić je imao smisla za pozorišnu intrigu, za njen razvoj, zaplet i rešenje, naravno i dijalog - brz, živ i duhovit. - Nušić bez komike nije Nušić, ali komika bez satiričnog nije nušićevska. Uočavanjem i umetničkim oblikovanjem tog satiričnog u komici, Nušićevo delo neće postati ni manje smešno ni manje zabavno. Naprotiv: ta komika, u kojoj uvek ima razumevanja, koja je bez mržnje, ali ne i bez zrnca pakosti, time će samo dobiti u dubini, oštrini i dejstvenosti - pisao je Hugo Klajn (1964), povodom sto godina od piščevog rođenja u “Književnim novinama”. Nušićevi junaci bili su nepismeni panduri, sumnjičavi načelnici, lažni doktori, uobražene ministarke, u žalosti licemerni rođaci. Različiti karakteri koji verno oslikavaju, ne samo njegovo vreme i okolnosti. Taj “raspikuća duha” (kako ga je okarakterisao Anton Gustav Matoš), bio je uvek vedar uprkos svom ne baš radosnom životu. Jednom je i sam istakao:Sa suprugom Darinkom u Narodnom pozorištu “Razglavio sam vilice smejući se, jer je toliko toga smešnog među ljudima i u životu ljudi. Što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao”. Nušićeva verna publika i danas se slatko smeje svim njegovim junacima i delima. Među njima je, ipak, najizvođenija i najpopularnija Živka i “Gospođa ministarka”. Upravo iz vremena nastanka ove komedije, ostalo je i piščevo pismo ćerki Giti. U prilično opširnom tekstu objašnjava:Predstava Gospođa ministarka PROČITAJTE JOŠ: Alen Delon: Nisam pronašao ženu sa kojom bih proveo ostatak života - Eno mojih “Listića”, “Narodnog poslanika”, “Sumnjivoga lica”, “Protekcije”, “Sveta”, mojih bezbrojnih priča u kojima je ismejana ljudska sujeta, lažno dobročinstvo, polutanstvo, štreberstvo, u kojima je namolovana svim bojama naša birokratija i ismejana neobuzdanim smehom naša administracija. Pa ipak, taj moj smeh nije gorak, nije žučan, nije otrovan. Ja volim ljude i volim ih baš sa svim njihovim slabostima...

Veliki pisac u bolesničkoj postelji Na dan piščeve smrti, u Narodnom pozorištu, ponovo će se na sceni naći oni koje je, uprkos svemu, voleo - još jedna njegova “Ožalošćena porodica”. Nušić i Žanka Stokić NOVINARSTVO ZA naše savremenike, zanimljiv je podatak da je veliki deo Nušićevog angažmana pripadao i novinarstvu. Još u Smederevu kupio je štampariju i izdavao “Smederevski glasnik”, bio je nekoliko godina stalni saradnik “Politike” (od njegovih feljtona kasnije je nastala knjiga “Ben - Akiba”), pisao je za “Samoupravu” i “Tribun” koji je, takođe, pokrenuo. U Skoplju je bio urednik “Srpskog Juga”, pa i prvi predsednik Novinarskog udruženja...