POZORIŠNA KRITIKA: Urnebesna tragedija ili kako bismo je danas čitali

POZORIŠNA KRITIKA: Urnebesna tragedija ili kako bismo je danas čitali

13.11.2017 17:05, Novosti

POZORIŠNA KRITIKA: Urnebesna tragedija ili kako bismo je danas čitali POĐIMO od floskule da je razlika između ludnice i pozorišta u tome što je u zdravstvenoj ustanovi direktor zdrav čovek! Kao uvek, Dušan Kovačević apsurd sprovodi do kraja - nema u Urnebesnoj tragediji nikog zdravog, što, dramskim jezikom rečeno, poručuje da ga ni sa ove strane rampe nema - odgovor je malom Nevenu /Amar Ćorović/ na pitanje, Ko sam ja, kojim se završava ova turobna komedija. Majka porodice, Ruža /Sonja Kolačarić/, na ovo pitanje ima spreman odgovor - ona je deo poražene buržoazije i mrzi komuniste, muža, njegovu familiju, sebe, nervira je sin. Otac, direktor pozorišta, Milan /Branislav Trifunović/ mrzi neprestane telefonske pozive, koji ne javljaju ništa dobro - otac pobegao iz ludnice, glumac se na sceni ubio... Mali Neven se uči da mrzi ovde uobičajeno prebrojavanje krvnih zrnaca, što ugrožava i zdrav razum. Ostali, Milanov brat Kosta /odličan Nebojša Ilić/, alkoholičar i njegova žena Julka /efektna Katarina Žutić/, par su koji brani večitu potrebu ovog, i svih primitivnih društava da žive pred tuđim očima. Vasilije /tačan Branimir Brstina/, otac i deda, i njegova tek venčana žena Rajna /slikovita Anica Dobra/, dolaze iz duševne bolnice i iz trećeg doba, kada su budalaštine opravdane, ali ne i dobrodošle. PROČITAJTE JOŠ: Marko Manojlović: Svet se ubrzao i poludeo Glas razuma, njihov lekar iz duševne bolnice /Branislav Zeremski/ u kakofoniji izvitoperenih moralnih, porodičnih i društvenih i zdravorazumskih načela, deluje kao da je došao iz Alise u zemlji čuda. Urnebesna tragedija, nažalost, sve više postaje prava tragedija, a sve manje je urnebesna, čini se gotovo svakodnevnom. Marko Manojlović je pokušao da je ponovo pročita kao komediju genetskog koda /starinski se zvala mentalitetska/, otvarajući zidove stana /scenograf Vesna Popović/ ka vetrovima Istorije, gde čeka katastrofa na vratima. Branislav Trifunović i Sonja Kolačarić su, nekako, ovovremeno, moderno, bez uverljiog pokrića neurotični, pa ta njihova neuroza često ubija opravdanost normalnog stresa u strašnim okolnostima života i devedesetih, i sada. Mladi Amar Ćorović pokazuje tendenciju da se lako uklapa u različite načine igre, što je ozbiljan glumački kvalitet. Kada Urnebesna tragedija u Ateljeu 212 /scenograf Vesna Popović/ nađe svoj pravi ton /na premijeri su pregazili/, biće to tačna slika društva, u kome je svako ko je normalan, baš zbog toga zreo za pozorište, to jest za duševnu bolnicu!