Dejan Mijač: Golubnjača otkrila koliko je Srbija mala

Dejan Mijač: Golubnjača otkrila koliko je Srbija mala

12.11.2017 15:05, Novosti

Dejan Mijač: Golubnjača otkrila koliko je Srbija mala DIPLOMSKOM predstavom Junona i paun počeo je davnih pedesetih u Tuzli profesionalni angažman Dejana Mijača, a zvanično se završio pre šest godina Višnjikom u Jugoslovenskom dramskom. Ipak, kulturna javnost još se nada da bi rediteljski mag mogao da prekrši reč. Jer, njegove predstave decenijama su mera za meru pozorišnog trajanja, bio je i ostao uzor mnogim kolegama, a njegova se i danas čuje i sluša u teatru. Ako se i oprostio od scene, od umetničkog života nije: od sutra će predsedavati žirijem 22. Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu, nedavno je (u izdanju Srpskog narodnog pozorišta) izašla i prva monografija o Mijačevom stvaralaštvu (autorke Darinke Nikolić), uostalom, veliki reditelj i dalje je redovni posetilac svih značajnijih premijera u glavnom gradu. * Novosađani su vam priredili monografiju, u SNP ste kao stalni reditelj proveli čak dvanaest sezona... - Da, bio je to moj najduži angažman u karijeri. Porodica je živela u Beogradu, a ja sam odlazio na radne dužnosti u Novi Sad. Imao sam stan tamo i ovde, i iz ove perspektive sve izgleda veoma dobro. Pomaljaju mi se samo lepe slike, a ono što je bilo teško i oporo sam i zaboravio. Poneko me podseti da nije sve bilo sjajno kao u mom, sada izglađenom i upeglanom sećanju. Postojali su i teški trenuci, vezani ne samo za Golubnjaču, koju sam, uostalom, uradio kao gost kad sam se već preselio u Beograd. Zato sam i bio sumnjiv, jer sam je izrežirao kao beogradski reditelj. * Slučaj predstave Golubnjača, rađene po tekstu Jovana Radulovića uzburkao je mnoge duhove ondašnje Jugoslavije? - Pre 35 godina predstave su imale mnogo veći značaj nego što imaju danas. Kad se pojavila Golubnjača, citatima iz predstave vađenim van konteksta moglo se nešto iskonstruisati. Ali cela pozorišna priča bila je neverovatno naivna. Ipak, možda je Golubnjača bila lakmus papir za neke podzemne strasti u izraženom nacionalističkom vidu. Po mom mišljenju, predstava je bila bezazlena, ali je poslužila da se napravi velika buka. Zbog nje sam nezasluženo slavljen i kuđen - zavisi koja je strana učestvovala u diskusiji.

SLOVENCI PRONAŠLI KOSTI U JAMI POSLE izvođenja u Sloveniji, domaćini su organizovali simpozijum na temu Golubnjače, a o tome je izveštavalo ljubljansko Delo u nekoliko nastavaka. Prethodno, poslali su i svoje speleologe u tu jamu iznad sela Jove Radulovića, gde su pronašli i snimili ljudske kosti i napravili stručni izveštaj. Prema tome, ne samo da su nagradili predstavu, već su istražili kako treba, sve do kraja - kaže Mijač. * Radnja priče odvija se u Dalmatinskoj Zagori? - Reč je o šezdesetim godinama prošlog veka i malom, siromašnom selu u kojem se oko jednog izvora okupljaju i razgovaraju meštani. Tu Drugi svetski rat još nije prošao, a ono što je Savez komunista propagirao kao rešeno, zapravo to nije bilo, što se videlo i u odnosima između srpskih i hrvatskih naselja. * To je priča o srpskim jamama iskopanim u prošlom ratu? - Između ostalog. Ali je, pre svega, priča o ubogom, siromašnom dečaku bez majke, sa ocem nasilnikom koji ga tuče. Dečak ima iz rata sakrivenu ručnu bombu i nameru da se raznese zato što je u utrobi osećao užasno zlo i problem koji nije mogao da reši. Na kraju se i ubija. E, to je priča o tome, a ne o srpskom nacionalizmu i ustaškom fašizmu. Inače, Golubnjača nosi ime po jami u kojoj su pokopani žitelji tog sela, žene i deca, žrtve ustaškog zločina. * Zašto je, iz vaše današnje perspektive, predstava izazvala toliku buru i posle dva meseca skinuta s novosadskog repertoara? - Zato što je bila politička priča. Vojvođani su hteli da Ivanu Stamboliću - tada predsedniku GK Beograda, s tendencijom da preuzme CK - stave jak pečat nacionalizma i optuže ga za import tih težnji u, inače, stabilnu i srećnu Vojvodinu. Pisac Jovo Radulović je u to vreme zvanično radio kod Stambolića kao lektor u Komitetu, a zapravo mu je pisao govore. Pa je, kao, on poslan da napiše ovaj tekst, a ja sam mu kao reditelj omogućio izvođenje... Odjednom sam shvatio koliko je ovo što se zove Srbija na nišanu i koliko je mala. Rat između vojvođanskih i srpskih komunista, u svakom slučaju, nije me se ticao: niti sam pripadao niti navijao za neku stranu. * Golubnjača je, ipak, neometano nastavila svoj pozorišni život u beogradskom Studentskom kulturnom centru i doživela je prirodan kraj... - Ne bih mogao reći da je imala ni prirodan kraj ni prirodan tok. Ušla je u žižu interesovanja, SKC nam je ponudio scenu i tamo je mnogo izvođena. U svakom zakazanom terminu igrale su se po dve predstave. * Čime tumačite toliko interesovanje? - Spinom. Narod je hteo da vidi o čemu se tu radi, a meni je stalo do toga da se uvere da se ne radi o onome o čemu novine pišu. Međutim, eho je bio svakojak i ono što je bilo uzburkano je taj mutljag Drugog svetskog rata koji se ponovo pokrenuo. Zaboravio sam sve te stvari iz mog detinjstva i bio potpuno zabezeknut šta ljudi pričaju. Naravno, da sam znao da će se sve to desiti, ne bih ni radio ovu predstavu. * Gde su bili vaši motivi kad ste se prihvatili režije? - Nalazili su se u sledećem: niti je naše detinjstvo bilo tako idealno kao što su pričali, sa letovanjima i kampovanjima na moru, niti je prošlost iz Drugog svetskog rata bila tako svetla kao što su nam recitovali na koncertima i proslavama. * Golubnjaču su, ipak, jedino razumeli, pa i nagradili, Slovenci na festivalu Alpe- -Adrija... - U ono vreme političari iz cele Jugoslavije, osim Slovenije, napravili su halabuku a da nisu ni gledali predstavu. Ovi su se, pak, kao i uvek, pokazali kao veoma ozbiljan narod. Pozvali su nas na gostovanje, odigrali smo tri predstave u Novoj Gorici i Ljubljani pred prepunim gledalištem. Izvođenju su prisustvovali i ljudi iz političkog i društvenog establišmenta. * Da li su zbog ove predstave vama često pripisivali i postavku popularne Kolubarske bitke u JDP, koju je režirao Arsa Jovanović? - Zlonamerni i plitkoumni povezuju to kao niz mojih aktivnosti, pa im je jako zgodno da me definitivno upakuju na neku stranu. * Dobili ste osam nagrada Sterijinog pozorja, a mnogi ne znaju da ste u valjevskom pozorištu počeli kao glumac u Pokondirenoj tikvi? - Igrao sam pesnika Ružičića i sa mojih 16-17 godina ništa nisam razumeo šta taj čovek priča. Ali, tu sam se zarazio pozorištem, a Pokondirenoj tikvi vratio se kao reditelj mnogo godina kasnije. I prvi put je razumeo. Inače, Steriju sam zavoleo jer je bio na moju ruku, samotnjak kao i ja. Radio je mnogo, nisu mu mnogo taj doprinos cenili, tek se docnije videlo šta je uradio. Uglavnom melanholičan, dobro orijentisan u nimalo jednostavnoj političkoj situaciji svog vremena. I u tome je bio usamljen i poseban.

U GLEDALIŠTU * KAKO se osećate ugledalištu? - Zanimljivo mi je. Nisam sasvim u toku. Ponovo sam u onoj istoj fazi kad mi se nešto sviđa a da ne znam zašto. Poslednji put sam to osetio dok sam na Bitefu gledao Lorencijevu Ilijadu. * Govorite o njemu kao ličnosti. Veoma rado ste i postavljali njegove komade. Kakvo je njegovo delo? - Takvo da nadmašuje naša saznanja o njemu. Kada se udubite, vidite koliko je značajan mislilac svoga doba. Umro je relativno mlad, sa samo pedeset godina. * Više ste ga cenili od Nušića? - Više sam ga voleo, a podjednako cenio. Nušić je veliki komediograf, i ja sam sa velikim zadovoljstvom režirao njegovu Gospođu ministarku i Sumnjivo lice. Čak je kao predstava u celini osvojila i nagradu na Sterijinom pozorju. * Posle svih ovih godina, kako biste opisali svoju rediteljsku poetiku? - S jedne strane, svaka predstava bila je neki moj lični odgovor na mučninu koju sam osećao u susretu s vremenom, s druge, neka vrsta demantija i prevazilaženja prethodne predstave. * Da li ste prema njima ponekad bili kritični, pronalazili im nedostatke? - Greške su uglavnom proizvod zabluda i opterećenja predrasudama. Srećom, predstave su mi otvarale vidike i otkrivale poneke istine. Tako sam se, na izvestan način, čistio i orijentisao u svom saznajnom prostoru. * Koja je predstava, za vas lično, bila posebno katarzična? - Najviše su poučne bile one u kojima sam najviše grešio. * Višnjik ste odabrali za oproštaj s rediteljskim radom. Zašto baš taj komad? - Rekao sam, napraviću dve predstave, i to kao moj omaž Novom Sadu i SNP (Bulgakovljevu komediju Zojkin stan) i JDP (Čehovljev Višnjik). Mislim da obe imaju pečat mog ličnog rastanka. Nisu vrhunske, ali su imale notu u kojoj nije bilo ničeg nostalgičnog. Kao posle dobrog letovanja i dugih večernjih druženja, kada kažemo: E, za ovu priliku je gotovo. Videćemo se nekom drugom... * Da li ste ikada posumnjali? - Vera je, između ostalog, i ispit sumnje. I odolevanje. Nisam ja ideološko govedo već čovek na vetrometini koji stalno trpi iskušenja. * Postoji li neko pozorišno iskušenje zbog kojeg biste se vratili na scenu? - Ako čovek ne može svojom voljom da uradi nešto, onda će priroda da mu oduzme i tu volju. I onda neće odlučivati on nego njegova nemoć.