Legenda koja ostaje da živi

Legenda koja ostaje da živi

11.09.2017 15:05, Novosti

Legenda koja ostaje da živi ŽIVOT Ljubiše Samardžića, jednog od poslednjih velikih magova srpskog i jugoslovenskog filma, mogao bi i sam da posluži za uzbudljiv scenario o jednoj glumačkoj legendi, po mnogo čemu izuzetnoj, pa i u smrti - preminuo je 8. septembra, pred kraj ovogodišnjeg festivala u Veneciji, tačno pola veka posle nagrade Zlatni lav, koja mu je septembra 1967. uručena na Mostri, za ulogu u filmu “Jutro” Puriše Đorđevića. O antologijskoj karijeri i životnoj storiji glumca koje bi mogle da nadmaše i mnoge holivudske priče, objavljene su hiljade novinskih stranica u ovdašnjim medijima, stotine sati u TV emisijama, ali ko je, zapravo, Ljubiša Samardžić, najbolje je objasnio reditelj Ljubiša Samardžić. U autobiografskom dokumentarnom filmu “Panta rei”, koji je radio poslednjih godina, svoju biografiju smestio je u osamdeset minuta, i svoj razgolićeni život i intimu poklonio publici. Kako je izjavio u ekskluzivnom intervjuu za “Novosti”, poslednjem koji je dao u karijeri, “Panta rei” je za njega bio najteži film. “Nije lako, pre svega emotivno, praviti priču u kojoj se otvoreno i iskreno govori o onome što si proživeo u vlastitom životu. Bilo mi je malo osamdeset minuta da kažem sve ono što sam želeo, ali se nadam da ću se oporaviti i da ću imati još malo vremena da dovršim svoju priču”.

HVALA, PRE NEGO ŠTO ODEM Ponosim se što sam deo filma Panta rei posvetio autorima bivše Jugoslavije s kojima sam sarađivao. Od Puriše Đorđevića, Saše Petrovića, Hajrudina Krvavca, Branka Bauera, Krsta Papića, Gorana Paskaljevića, Gorana Markovića, Boštjana Hladnika, Ivana Hetriha, Veljka Bulajića, do mojih kolega Milene Dravić, Bate Živojinovića, Pavla Vuisića, Borisa Dvornika, Miodraga Petrovića Čkalje, Mije Aleksića... Bilo bi mi teško da odem sa ovog sveta a da im nisam rekao hvala, izjavio je Ljubiša za “Novosti” nekoliko meseci pre nego što je preminuo. Smoki, Mikajlo Nastić, Mali, Mitar, Nikoletina Bursać, Crni Roko, Stanojlo, Zis, Vitomir, Dimitrije Tucović, Milicioner Cane, Šurda, Ljubomir Zavišić, Kelner Valentino “Trovač”, Boško Simić, Žika Ajkula, Toša Palidrvce..., nije, nažalost, dobio još malo vremena. Ljubišina priča ostaje da je dalje “ispisuju” mnogobrojni poštovaoci širom nekadašnje Jugoslavije. Ono što je on zapisao u svom dokumentarcu, počinje 1936. u Skoplju, gde je rođen, i porodici rudara koji su radili u rudniku uglja “Jelašnica” kod Niške Banje. Ljubišina priča oslikava težak život posle smrti oca, samohranu majku koja se s dostojanstvom i čestitošću bori za svoju decu, njega koji je još kao gimnazijalac povremeno radio da bi pomogao porodici. Dolazak iz provincije na studije u Beograd bio je mali šok - Ljubiša je, kako govori u filmu “Panta rei”, bio očaran velegradom. Upisao je studije na Pravnom fakultetu, ali je posle nekoliko predstava koje je gledao u Narodnom pozorištu osetio ogromnu želju za scenom. Prešao je na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, a njegov nesvakidašnji talenat osetio je reditelj Bojan Stupica, koji mu je obezbedio stipendiju Ateljea 212. U pozorištu je, međutim, igrao na samom početku karijere. Posle debitovanja 1961, u filmu “Igre na skelama” Srećka Veiganda, i “Prekobrojne” Branka Bauera, u kojoj se kao partner prvi put sreo sa Milenom Dravić i Borisom Dvornikom, “pokretne slike” postaju najveća ljubav Ljubiše Samardžića. One će ga, u karijeri dugoj pedeset pet godina, odvesti do zvezdanih visina. (nastaviće se)